Већина сталних зуба никне правилно у зубни лук, и формира правилне оклузалне односе са зубима супротне вилице. У појединим случајевима, дешава се да стални зуб не никне, и остане импактиран унутар виличне кости. Импактиран зуб је зуб коме је прошло просечно време ницања, а он не показује знакове ницања. Најчешће импактирани зуби су умњаци и горњи очњаци.
Очњаци су трећи зуби у зубном низу посматрано од средине зубног низа.. Положај очњака је од великог значаја за хармоничан изглед зубног лука као и лица. Очњаци су статички најстабилнији зуби у зубним луковима. Корен горњих очњака је изузетно дуг, али не ретко и повијен при врху. Способни су да издрже оптерећење и стога се понашају као “ амортизери” који подупиру бочне зубе током жвакања. Такође због тога обично служе за причвршћивање вештачких зубних надокнада- протеза и мостова.
Како се „открива“ да ли постоји очњак у кости вилице
Поливалентни и дечји стоматолози су они који су најчешће у прилици да први дијагностикују ово стање и правовремено упуте пацијента на даљу терапију ортодонту и оралном хирургу. Потребно је, приликом рутинског стоматолошког прегледа, обратити пажњу на факторе који би указивали на могућност импакције овог зуба, те периодично пратити пацијента, од узраста када се очекује замена млечног, сталним горњим очњаком. Изнети подаци указују на значај редовних контрола код искусног специјалисте дечје стоматологије током раста и развоја детета.
Горњи очњак у просеку ниче са 11-12 година, а раст његовог корена се завршава са 13-15 година. Тада се посматра да ли постоје сви стални зуби. Треба наравно узети у обзир и индивидуалне варијације. Међутим, значајно временско одступање не припада више индивидуалним варијацијама већ поремећајима развоја. Млађи пацијенти и њихови родитељи најчешће нису свесни постојања присуства ове неправилности, јер сматрају да се ради о закаснелом ницању и да ће се тај зуб у релативно кратком времену појавити у зубном низу усној дупљи. У највећем броју случајева импактиран зуб не причињава никакве сметње. У одређеном броју случајева, анамнезом се може доћи до податка да се млечни очњак, уколико је присутан, клима, пацијент се може жалити на туп бол у том пределу, или има осећај избочења на палатиналном или букалном делу слузокоже sluznice усне дупље. Такође, постојање размака између централних секутића „јединица“ – дијастеме медијане, у узрасту од 11-12 година, треба код клиничара да пробуди сумњу на могућност импакције очњака, као једног од могућих узрока ове појаве.
Детаљан преглед се врши код искусног ортодонта код кога дете упућује дечији стоматолог или стоматолог опште праксе. За дијагностику потребно је урадити ОРТ снимак и најчешће данас најсавременију радиографску методу – 3 D приказ. Положај неизниклог очњака може бити врло варијабилан. Он може својом круницом бити нагнут према непцу или према предњим зубима.
Када је у питању учесталост палатиналне и лабијалне импакције овог зуба, сви аутори су дошли до податка да је палатинална импакција ( на непцу) далеко учесталија од импакције са спољашње стране. На снимцима можемо видети нпр. да је израстање очњака спречено када круница очњака на свом путу наиђе на корен бочног или централног секутића. Овај контакт може бити праћен већим или мањим оштећењем корена секутића са којима је дошао у додир на свом путу приликом ницања.
3D приказ се добија специјалном техником омогућујући волуметријски – prostorni ( у три димензије ) приказ структура, и израду виртуелног модела, које се касније може анализирати по слојевима. Снимци добијени на овај начин, могу се обрађивати и анализирати у свим правцима. На овај начин, оралном хирургу је омогућен приказ положаја зуба, као и количине коштаног ткива које је потребно уклонити приликом извођења интервенције „ослобађања“ импактираног зуба, те олакшано планирање и одређивање оријентационог времена трајања хируршке интервенције, али и ортодонтске терапије.
Због чега долази до импакције горњег очњака
Разлози због кога долази до овога су разнолики и не може се окривити један једини фактор за све или већину оваквих налаза. Најчешћи фактори који се повезују са импакцијом очњака су следећи: недостатак простора у зубном луку, дугачак и „кривудав“ пут njegovog ницања, траума, неправилан положај зубног заметка, задебљања слузнице и кости, склерозантне промене у кости на путу његовог ницања, присутни импактирани или прекобројни зуби, цисте итд. Несумњива је улога наслеђа (Zilberman и сар.).
Терапија импактираног горњег очњака
Третман импактираног горњег очњака, захтева тесну сарадњу ортодонта и оралног хирурга и њихову дугогодишњу „уходаност“ у сарадњи на овом пољу. Пре отпочињања лечења неопходно је испитати однос и став пацијента према овој захтевној и најчешће дуготрајној терапији, у смислу његове мотивисаности, односу према тренутном изгледу и распореду својих зуба, присуством односно одсуством тегоба од стране импактираног очњака, али и његовог социо-економског статуса.
Постоје три могућности за решавање овог проблема. Импактирани горњи очњак се може оперативно уклонити, што захтева његову замену имплантом или фиксним протетским радом. Друга могућност је да се зуб хируршки „ослободи” и ортодонтском терапијом правилно постави у зубни низ, и трећа, да се након хируршке екстракције импактираног очњака, први премолар, ортодонтским путем постави у зубни низ, на место очњака у зубном луку. Уколико је заостао млечни зуб, он се вади.
Под одређеним условима, присуство импактираног очњака, може довести до ресорпције корена суседног латералног или централног секутића . Ова компликација није честа, и само мали број импактираних очњака се повезује са њом, али, када се догоди, процес ресорпције напредује изузетно брзо. Због тога је веома важна рана идентификација овог деструктивног процеса, и правовремено започињање третмана, јер је његовим одлагањем, опстанак латералног секутића доведен у питање.
Уколико се предузима ортодонтска терапија базиранa на терапијском извлачењу зуба, након анализе рендгенских снимака и студијског модела поставља се фиксни апарат. Након тога се врши хируршка интервенција. Поставка фиксног апарата је могућа и након хируршке интервенције. Хирург ослобађа зуб од кости и тиме ослобађа приступ ортодонту који ће на очњак поставити жичану вучу којом ће пажљиво и полако, у много сеанси, довести зуб у правилан положај у зубном луку.
Jacoby је у својим студијама, дошао до податка да 85 % палатинално импактираних очњака, има довољно простора у зубном луку за ницање. Уколико не постоји довољно места за смештање очњака, ортодонт прави место у вилици ортодонтским апаратом.Током преоперативног ортодонтског третмана, тај простор се може створити ширењем горњег зубног лука или екстракцијом првог премолара(„четворке“).
Закључак
Из свега изнетог произилази да је правовремена дијагностика импакције горњег сталног очњака један од кључних чинилаца за разматрање тренутка започињања адекватне терапије, чиме би се скратило време лечења, али и искористио евентуално присутан биолошки потенцијал ницања зуба. Дијагноза и третман ектопично постављеног горњег очњака је клинички проблем који захтева сарадњу и координацију поливалентног стоматолога, дечјег стоматолога, оралног хирурга, пародонтолога и ортодонта. Горњи очњак који је потенцијално импактиран, може бити нехотично превиђен током прегледа, код млађих особа, због индивидуалних варијација у времену ницања. U tekstu je nekoliko puta naglašena potreba za ИСКУСНИМ специјалистом. Oво наглашавање је спроведено из разлога који је познат свим пацијентима, а из одређених побуда пацијенти се не придржавају тих сазнања. Наиме, свим пацијентима је познато да многи нису задовољни квалитетом, резултатом тј. исходом стоматолошке терапије. Из наведеног разлога сугерирамо Вам да се обратите специјалисти, јер Вам се онда смањује могућност неуспешне терапије, а бирањем ИСКУСНОГ специјалисте могућност неуспешног исхода терапије та могућност се још више смањује.
Овај текст је преузет из мастер рада члана нашег тима, специјалисте др Дејана Чупића
