Дијабетес је обољење које може годинама бити присутно без испољавања симптома али увек доводи до оштећења крвних судова. На „удару“ су очи, срце, бубрези као и други витално важни органи. Дијабетес узрокује промене и у устима.
Најчешће манифестације су: карактеристичан задах, сувоћа уста, жарење слузокоже уста, запаљење слузокоже уста која је самим тим склонија повредама (на пример од протеза), повећана склоност инфекцијама (кандидијаза), повећан ризик за развој каријеса, деструкција виличне кости и на крају, пародонтопатија (обољење десни). Разлог је успоренија циркулација код дијабетичара и знатно већа склоност ка инфекцијама.
Ако је оболела особа још и пушач, ризик за настанак тежих обољења десни је већи. Ако дијабетес не контролишемо доћи ће до крварења, отока и повлачења десни, патолошког померања зуба, поремећаја загрижаја, непријатног задаха и као крајњи резултат, и губитка зуба. Сувоћа уста, чест проблем дијабетичара због повећаног нивоа шећера у крви. Последица недостатка пљувачке је и синдром горућих уста. Манифестује се пецкањем слузокоже усне шупљине и болно је.
Уколико је ниво шећера под контролом, стоматолошке интервенције се могу без проблема изводити, као и код здравих особа. Период опоравка након вађења зуба или хируршке интервенције је код дијабетичара нешто дужи и треба да буде под контролом стоматолога.
Пацијентима код којих шећер није у границама нормале, хируршка интервенција или вађење зуба се одлажу, сем у случајевима када постоји инфекција или гнојни процес.
Да би се компликације избегле, дијабетичари морају чешће него здраве особе да посећују стоматолога (препорука је на три месеца). Пре свега треба одржавати правилну оралну хигијену код куће, редовним четкањем зуба и језика, редовним коришћењем интерденталних четкица (чисте просторе између зуба) и повременим коришћењем течности за испирање уста. Сарадња и узајамно поверење између оболеле особе, ендокринолога и стоматолога, су од великог значаја јер кључ успеха је у тимском раду, а циљ је свима исти, зауставити даље напредовање обољења и омогућити пацијенту највиши могући квалитет живота.
